R.I.P.


RIP

 

Počivaj u miru ljubavi naša,

Mnogo si se bila namučila, ničemu nas nisi naučila,

Ali ipak,  nikada te zaboraviti nećemo.

Skidam te sada sa aparata,

Koji su te još prividno držali u životu.

Jedno  „  kako si? “  na facebooku ili tviteru,

Davalo ti je impuls životu,

I nadu meni da ćeš se probuditi,

Zasijati starim sjajem.

Ali to je samo bila moja želja,

Nedovoljno za buđenje.

Danas, kada sam ga videla, posle toliko godina,

Podsetila ga na tebe, koja se za slamku držiš,

Samo mi je pomazio i poljubio ruku,

Onda sam ja poljubila isto mesto,

Nadajući se da ću ponovo osetiti taj ukus lude ljubavi koju smo imali.

Nije se upecao na taj jeftn trik, ustao je i pošao.

Uspela sam samo da pitam  da li je još sa „ ćoravicom“?,

Devojkom koja je samo nosila naočare,

Sa staklom debelim kao piksle koje sam krala iz birtija i kafana,

a on bi me kritikovao zbog toga.

Nije se ni trgao, uvredio  zbog opaske,

samo je rekao da jeste.

Tako visoko vaspitan, obrazovan i moralan,

Mora da je i ona takva bila,

Sve ono što ja nisam,

I tada sam osetila da si umrla,

Da bi nju voleo i da ima drvene noge koje uveče skida a ujutro  šrafi,

Da se suprotnosti možda i privlače

Ali se dugo ne podnose,

A da nju voli jer su isti,

jer je i ona dobar čovek.

Skidam te s aparata ljubavi naša.

Rest in peace, počivaj u miru.

Nikada te zaboraviti nećemo.

ZABLUDA


 

maxresdefaultDogodila se jedna neobična, nadasve čudna stvar noćas u mojoj sobi; na javi ili možda u snu, nisam sigurna, sve mi je sada zbrkano u glavi, totalna konfuzija je nastala nakon jedne obične, nevine molitve Bogu, ili nekim drugim silama, svejedno kojim, da me spasu svih patnji u koje sam zapala, a iz kojih On, niti bilo ko drugi, očigledno nije imao nameru da me vadi. I posle mnogobrojnih vapaja, zavesa na otvorenom prozoru se zalejulala I u sobu se lako kao vihor pojavio neki stvor. Bio je to glavom i bradom, rogovima i repom, lično Sotona, poznatiji kao Đavo, u prevodu Klevetnik, otpadnik, i kada bolje razmislim i jedini koji bi me posetio. Kad se završila scena sa nemim vrištanjem, on je prišao mom krevetu i zagledao se u mene svojim različitim očima; jednim ledenoplavim, kao dubine Severnog ledenog okeana,dok su  iz drugog izbijale vatre vulkanskog grotla. Gledao me je tako neko vreme, pa pokušao da me pomiluje nekim šapama, nekim dugim noktima, lošim manikirom, po licu; uspeo je samo da me malo zagrebe, tačnije zagolica. Zagolicao me i rekao da ima odgovor na moje molbe, samo ja treba da se potpišem na jednom prljavom papiru, pergamentu, jagnjećoj, kozjoj koži, ili šta je već  držao u ruci, da potpišem da je moja duša njegova. A kakve koristi ja imam od toga? Htela sam da znam. Rekao je da će mi život biti bajka, da ću do  kraja života živeti srećna i zadovoljna. Pitala sam i koliko će dugo taj moj život biti dug?  Možda potpišem, izađem na ulicu i pregazi me na pešačkom prelazu kamion, Mitrovićev sin, ili bilo šta manje verovatno. Možda potpišem pa me udari srčana kap, moždani udar, možda me grom  udari, padne cigla s neba? Ko mi garantuje srećan život i koliko  će on da traje? Da li će trajati pet godina, pet dana ili pet minuta, ko mi garantuje da ću živeti makar i sekund? Rekao mi je da mi on garantuje. Sve sam mu poverovala, đavola. Tako mi je dosta njih garantovalo da će biti sa mnom zauvek, da neće otrčati prvoj koja se ponudi, ali uvek ta zabluda. Upitala sam da li ja mogu da kao potpišem za njega a u stvari ostanem lojalna bogu, jer puno ljudi tako potpišu za nekog na izborima a u stvari srcem i dušom ostanu verni nekoj drugoj partiji, za ovog prvog potpišu zato što je u ponudi radno mesto, sendvič ili 2000  dinara, pa oni lakoverni i gladni glasaju, potpišu za određenu stranku, iako im u suštini ne veruju i ne vole, ali 2.000 dindži su hleb za dva meseca, e, pa tako i ja upitah da li mogu da potpišem za njega a u stvari da ga ne obožavam i ne služim mu?  Ma može, rekao je, može! Da, rekoh, reče klevetnik, koji će me posle klevetati gde stigne. Ha, nasmeja se, kako si pronicljiva, duhovita, ma sve znaš. Pa, jednom klevetnik- uvek klevetnik, rekoh, a i ako ja potpišem za tebe, onda ću automatski i posle ovog života biti u društvu onih koji su me prevarili koji su me izdali zabili nož u leđa. Da, rekao je ali tamo će oni biti tvoji podređeni, jer su oni sami odabrali put kojim su pošli, nanevši patnju nevinim osobama; a po tvoj potpis sam morao da dođem, da se potrudim, samim tim ćeš kod mene biti na malo većem položaju, Regulisaćeš temperaturu u kotlićima, proveravaćeš oštrinu kočeva, vršiti popis duša… itd. neku administraciju i tako. Ne znam odgovorila sam, moraću da razmislim o svemu mada nisam želela da dolazi drugi put po odgovor, želela sam još jednom da zamolim Boga za milost. Šta ćeš da ga moliš, pročitao mi je misli, da je hteo do sad bi ti sto puta pomogao. Bio je u pravu. Potpisala sam. I šta sada, sa strahom sam upitala, zašto se ništa ne dešava? Kako ništa? Za šta si ono beše molila sve sile nebeske ? upita. Za noge koje nisu samo ukras, već su i funkcionalne. Za mogućnost hoda sam molila, rekoh najzad. Pa to nije nikakav problem, vidi, daj mi ruke. Uzevši me za ruke spusti me na pod. E sad, reče,osloni se na ruke, tako, onda isturi tur, tako, e sad kreni. I tako ja vukući noge stigoh do prozora, tu se umorih, sedoh i zaplakah; onim najtežim plačem, kada ti usne bez glasa ostanu razjapljene dok se gušiš u suzama. Posmatrao me je znatiželjno, posle nekog vremena, kada sam se pribrala, reče: Čemu suze, jesam ti ispunio molbe? Ali ja sam molila da hodammmmmmmm, već skrhana očajem odgovorih. Pa hodaš, kako ne hodaš, na sve četiri; uz malo vežbe, moći ćeš i da kaskaš. Kod nas gore, kao i na zemlji, ljudi puze, gamižu, a ti, vidi kako lepo na sve četiri hodaš. Ali ja, započeh već daveći se u suzama, hoću da hodam na nogama. Ah ljudi, nikada zadovoljni i nikada precizni. Što nisi tako govorila u molitvama, ni ja ti se onda, kao ni On ne bih javio. Nije to u mojoj nadležnosti znaš, ali bićeš faca gore, ajde prestani da cviliš, čega se sada bojiš? kraja života?

Ne, već upravo suprotno, njegovog tajanja, odgovorih. Pa to je bar lako, završimo to što pre. Kako, upitah, uvek sam zamišljala da pištoljem raznesem srce…ali pištolja nemam. Hm, zamisli se kao, uzede sa stola cigarete, ponudi me i zapali je pogledom( trzajem onog oka iz kog su sevale varnice). Setio sam se, idemo u velikom stilu, vatrenim kočijama, oćeš. Hoću, rekoh već svesna da sam opet bila  u zabludi. Cigareta se dimila…zavesa se lelujala…. cigareta se dimila….zavesa se lelujala… cigareta se dimila….zavesa se lelujala…

 

LEVITACIJA


Levitiram između letargije I euforije,

Između depresije I monotonije

Pa dosegnem neslućene visine sreće.

Plivam u toploj vodi,

pa zaronim u hladne, mračne dubine,

I to sve bez ronilačke opreme,

I bez pojma kuda se moj brod kreće.

Levitiram između kuhinje I kreveta

Sa šoljicom kafe u rukama,

Svakodnevni stil; pidžama I bade mantil,

Raščupana kosa, oči krmeljive,

Zahvalna svima koji bi na miru da me ostave,

Da ližem svoje rane neisceljive,

I gutam svoje boli neizrecive.

Levtiram između juče I sutra,

Između naše prošlosti

I nekakve samotne budućnosti,

Nesposobna za današnji dan,

Ne postoji današnji dan.

Zaglavljena u međuprostoru,

U vakuumu,
Levitiram…..Levitiram.

PRIVID


Nikada ne bejasmo tako imućni kao sada,

doduše, samo na farmi, na facebooku.

Nikada ne bejasmo tako lepi,

doduše, samo na instagramu.

Nikada tako pametni i duhoviti,

doduše, samo na twitteru.

Ni tako empatični, za druge zabrinuti,

doduše, samo na društvenoj mreži, bilo kojoj.

Nikada ne bejasmo tako tužni i usamljeni,

doduše, samo u životu.

TUŽNA PESMA


Sanjala sam tužan san:

Sedim na obali reke,

Pišem tužnu pesmu,

Ispod tužne vrbe,

Odjednom se njene tanke grančice

Obavijaju oko mog vrata,

Poput svilenog gajtana,

Stežu me i stežu sve jače.

Ovo ti je,  kaže vrba, za svo drveće

Zaklano,  masakrirano,

Za te vaše pesme i priče,

Vaše zbirke i zbornike, knjige,

Koje i nepročitane bivaju bačene,

U neko ćoše zaboravljene.

Misao neizrečena,

Sujeta neizlečena,

Šuma posečena.

Nit’ nešto lepo opisano,

Nit’ dupe obrisano,

Samo mastilo proliveno,

Samo drvo ubijeno.

Rasplakah se, grane popustiše,

Izvinih se, I nikada više

Ne napisah pesmu.                        47778_zalosna-vrba_ls

POSLEDNJE PISMO DEDA MRAZU


1070059_pijani-deda-mraz_lsNiko ne zna da mi kaže, a volela bih da znam, koje je to vreme kada postaješ odrasla osoba? Možda ti znaš? Možda je to trenutak kada prestaneš da pišeš pisma Deda Mrazu. Dragi Deda Mraze, ovo je treće I poslednje pismo koje ti pišem. Želim da odrastem. Zaista.  Kažu da je treća lepa sreća, a ako mi I ovog puta ne odgovoriš, znaću da definitivno ne postojiš, Ili da si samo jedan dedica sa malom penzijom.

Moje prvo pismo tebi  bilo je jako davno, kada sam bila mala devojčica. Poželela sam bicikl, pravi bicikl: crveni, bez pomoćnih točkova…sa zvoncem. Nadala sam se i želela taj poklon jako;  isto toliko sam bila I razočarana kada ga nisam dobila. Roditelji su nekako pokušavali da te opravdaju govoreći da su ti se pokvarile sanke, ali meni promućurnoj još od malih nogu, nije promakao detalj, da tvoje sanke ne mogu da se pokvare, jer nisu na motorni pogon. Onda su tvoj nedolazak, opravdali tako što si navodno ogladneo I svratio negde da pojedeš nešto, na primer roštilj. Tad me je preseklo nešto u grudima  od pomisli  da nisi možda sleteo u Bosnu na Sarajevski ćevap. Možda ti se od svetlosti vatrenog oružja I mnogobrojnih eksplozija raznih bombi, sa visine učinilo da Bosanci prave neverovatan doček Nove godine I,eto tako, svratio tamo na ćevape. Koliko sam samo tužna bila, pomišljajući na najgore, da te je smakao neki snajperista, ali ubrzo sam čula da si svraćao tu I tamo; poneka deca su se hvalila da si ih posetio, čak su neka uspela I da se slikaju s tobom, pa nije ostalo mesta sumnji da se nekako namerno nisi spustio niz moj odžak; Ili ja nisam bila dobra, ili je poklon preskup, ili si ti bio predebeo, četvrta  varijanta mi nije padala na pamet. Bitno je da sam prebolela. Posle par godina sam ponovo odlučila da ti napišem pismo, I da zatražim nešto skroz nematerijalno, pošto ti je očigledno bicikl predstavljao veliki izdatak. Poželela sam peticu iz matematike na tromesečju. Ni tada nisam bolje prošla. Dobila sam upola manje od onog što sam tražila; I dobre batine, tako da sam odlučila da se više ne uzdam u tebe, već samo: “ u se I u svoje kljuse.” Sve do sada, kada ti pišem poslednje pismo. Ne znam uopšte da li je želja u tvom domenu, ali ne znam ni kome da se obratim za pomoć. Dok gledam čarape okačene o kamin koje čekaju svoje poklone, ja samo želim da on ima svoju fioku sa čarapama u mojoj sobi. Fioku sa njegovim velikim I mojim malim čarapicama, zajedničku. Iznad kamina moju I njegovu čarapu, gde ćemo jedno drugom ubacivati sitne poklone , izigravajući tebe, koji verovatno I ne postojiš. Tako sam zaljubljena, a on u sve žene ovog sveta. On je tako  nežan, tako divan, strpljiv, pametan, sladak, brižan, neodoljiv,  I miljenik mnogih žena;  voli I on njih, toliko je dobra duša da nijednu ne može da odbije. On je svačiji I ničiji. Voli svaku I ni jednu posebno… Muška kurva,  a ja ga želim samo za sebe. Njega, i fioku sa njegovim čarapama.

Ma glupo je to… zaboravi!  Želim samo jednu flašu dobrog viskija.

Tako završavam poslednje pismo Deda Mrazu. Izgleda da sam odrasla , I da shvatam da Deda Mraz ne postoji . Da mi takve želje ne trebaju; da mi takva ljubav ne treba, ako nije samo moja. Sklapam uredno pismo I pružam ga majci govoreći : ,, Molim te baci ovo pismo u kamin, I skloni te čarape sa njega majke ti.”  Podigla je obrve I pogledala me nekakvim razočaranim pogledom . Poćutavši malo rekla je: ,, Kao prvo- ovo nije kamin vec šporet “Smederevac”, I kao drugo- čarape su tu, jer se još uvek suše… budalo!”

POEZIJA


 

Neko poeziju  piše, neko je  živi.

Neko napiše pesmu pa se njome hvali,

A neko  napiše zbirku  pa je potom spali.

Sa malom  cigančicom u naručju pleše

I poslednju paru uličnim sviračima daje,

Sa psom lutalicom svoj sendvič deli

I pesmu o keruši mu recituje.

Potuče se u kafani sa nekom grdosijom,

Zbog konobarice koju i ne poznaje.

Lomi čašu i  ostaje do svitanja,

Krvlju svojom po stolu stih piše,

Onda svoje boli pod mišku,

nosi sa sobom bez roptanja.

Dugo gleda u prozor njen, da vidi samo

Bar obris njenog tela,

Možda prepozna da li je tužna ili vesela,

Dok obraze i usne mu grize ciča zima.

Poezija, naprosto, živi u nekim ljudima.

ZABORAVLJENI RATNIK


Само у Србији родитељи ћерку зову сине.

Само у Србији су ћерке толико способне, јаке, храбре, да некада стварно постану синови.

На дан када је Милунка кретала у рат, падала је киша. Као да је и небо саучествовало у болу породице Савић, која је у велики Балкански рат слала ћерку уместо сина. Али мобилизација је била обавезна за по једно мушко дете из сваке породице, а Савићи су имали само једно мушко дете, младо, тек са покојом бубуљицом на челу; па Милунки, чобаници, није било тешко да се уместо брата, она одазове мобилизацији. Старија, искуснија од брата, знала је да ће боље издржати, топлоту, глад и студ и све недаће које рат носи са собом; а и мислила је да ће смрт ћерке лакше пасти породици него смрт јединог мушког детета с`којим ће крај доживети и породично стабло, тако да се одлучила свесно и лако на тај корак. Како жене нису примали у војску, Милунка је ошишала своју бујну, црну косу, увезала завојима своје тек напупеле груди, како би постала прави син Милун. Узела је пушку и кренула храбро у рат; млади девојчурак се тако нашао сам међу хиљаду војнка.

Пуначко, округло лице, са црвеним образима, са крупним црним очима о чврсто, жилаво тело са дугим, савитљивим удовима, остављао је снажан утисак већ при првом сусрету, али ником на памет није пало да је Милун уствари Милунка. Био је, напросто, рођени ратник, као створен за прве борбене редове, где су били потребни људи са ватром у грудима. И уз све то Милун је био веран, веран као пас и исто тако спретан и храбар. O, koлико пута је био у право време на правом месту! И сваки пут би знао како да заскочи, шчепа и рашчеречи. Нико није ни наслутио да су те руке, које вешто баратају оружјем, које су у стању да у једном потезу сломе нечији врат, лако као пилету, заправо нежне руке једне жене. Mожда јој се неко од хиљаду војника којима је била окружена допао, можда је осећала лептириће у стомаку и глас би јој постао тањи кад би јој пришао, можда је волела,али морала је да спутава своја осећања, своју нестшну женску природу, и да остане прави ратник. Хладан и озбиљан. Kako си то успела Милунка? Kako си могла да сакријеш? Kako није приметио, нико од хиљаду и хиљаду војника да сваког месеца биваш рањена и крвариш између ногу ? Кријући се тих дана, бежећи што даље од своје чете, завлачила се што дубље у шуму, да би “лечила своје ране”, тако је и налетела на непријатељске Бугарске војнике који су одмарали у ретким тренуцима мира; заборавила је одмах зашто се повукла дубље у шуму, репетирала је пушку, разоружала и заробила 23 војника.

Сазнали су да је жена када ју је куршум погодио посред груди.Када су развили завоје да јој очисте рану,појавиле су се праве груди јуначке…само женске. На тим грудима је Милунка после рата очувала преко 30 сирочади.Те груди је Милунка окитила са преко 30 медаља.Савезници су је одликовали са две француске Легије части и ратним крстом,британским орденом светог Мајкла,руским орденом светог Ђорђа Победоносца,Албанску споменицу,Карађорђеву звезду,медаљу за храброст ,укратко,нема те медаље коју није добила. Стајала је Милунка пред Турке,пред Бугаре,пред Швабе,борила се без страха за свој народ .

Али рат је прошао, на Милункино ордење је падала прашина, и сви су заборавили њене заслуге. И уместо да буде чувана као Национално благо, као мало воде на длану; да буде постављена  у скупштински излог, да служи само као понос нације, њој, заборављеном ратнику, држава  је дала метлу у руке. Чистила је Хипотекарну банку…а онда је унапрећена…чистила је само kaнцеларије разних директора банке. И није јој било тешко, нити криво. Радила  је вредно да отхрани сву децу о којој је бринула и коју је школовала. И пушка и метла у њеним рукама стајале су часно. Носила их је подједнако достојанствено.

Српкињо, жено, сестро, мајко, храбри ратниче, од ког си то материјала скована? Каква је то крв текла твојим венама? Какво је то срце куцало у твојим грудима, да поднесеш толике жртве, ране и толике неправде? Не знам, можда је једино објашњење за то, то што си била права Српкиња, од главе до пете.

Жена, сестра, мајка, ратница и чистачица- Милунка Савић.

ĆUTANJE


Ćutim…Jedino mi je ćutanje dozvoljeno; nemam pravo na govor. Kad nisam progovorila kad se odlučivalo o mom životu I sreći, jedino što mi je dozvoljeno I na šta imam pravo je ćutanje. Pustila sam ga da ode, ćutala sam I nisam rekla ostani, iako sam znala  da se takva ljubav ne dešava dva puta u životu, da je ljubav kakvu smo mi imali nešto što ni najbolji, najtalentovaniji I najemotivniji pisac (a kamoli ja) ne može da opiše. Dar od Boga… ili kazna…ko to zna?

Bio je najbolji sa mnom, I ja sam bila najbolja sa njim. Moj komadić koji nedostaje,zarobljen u pogrešnoj slagalici.

Znala sam ga kao umornog, tužnog, izbledelog čoveka; nekog ko se klonio ljudi, ponajviše žena;  a onda smo se upoznali, zbližili, zaljubili. Umeli smo da pričamo satima o sasvim nebitnim stvarima; o mravima, leptirima I Eskimima, ili da ćutimo satima I da u potpunosti razumemo jedno drugo. Oči su mu povratile sjaj, usne osmeh, vratilo se samopouzdanje, ljubav je od njega načinila novog čoveka, čoveka koji je hrabro priznao da voli I da želi da izađe iz pogrešne slagalice. Ona ga je najzad primetila. Novi čovek joj se svideo, bilo joj je krivo I poželela  ga je nazad. Imala je I čime da ga uceni, imala je najjači adut, dete, a ja od aduta samo bezgraničnu ljubav. I rekao mi je da kažem :”Ostani”, I ostao bi sa mnom zauvek, a ja sam ćutala, I nisam progovorila ni kad sam spakovala njegove kofere I otpratila ga u njen zagrljaj. Pustila sam ga da ode njoj koja ga ne zaslužuje, njoj koja ga ni za deset života neće voleti kao ja, njoj koja će ga ostaviti čim njegove oči bez ljubavi ponovo izgube sjaj. Ništa od toga nisam rekla; svoju sreću sam prepustila drugoj bez borbe. Moje ćutanje je shvatio kao odobravanje. Zapamtila sam tu noć; zapamtila sam je po hladnoći koja me je bolela, po tišini koja je bila nepodnošljiva, po praznini koja me je ispunjavala. Htela sam da viknem-Ostani! Htela sam da ga zagrlim I zadržim zauvek uz sebe, da kleknem, da molim, ali zadržalo me je nešto što je bilo jače od mene -Ljubav, jer podsvest mi je govorila da je to bolje za njega, da mu je mesto u toj slagalici kojoj ne pripada,ali kojoj se prilagodio. Zaoblili su mu ivice,ugurali ga nasilno, samo da slagalica izgleda cela. I tada u tom času nisam mogla ni da nam sudim, ni da se kajem, ni da molim, ni da kažem ostani, samo sam ga gledala dok je teškim koracima osuđenika na smrt  odlazio svom starom životu. Životu koji će od njega napraviti sredovečnog službenika, opterećenog porodičnim brigama, sa čirem na dvanaestercu, decom koja ne peru zube pred spavanje I ređaju jedinice u školi. Još uvek će u onoj zadimljenoj rupi jesti crevca na žaru, svakoga dana pored ekrana čekaće dnevnik I sećaće se mene, I pitaće se zašto sam ćutala? Isto to ću se celog života pitati I ja, da li je moje ćutanje ispalo bar dobro za njega?

Sada je kasno za pitanja I reči. Izgubila sam sve; sreću I najveću ljubav.

Pojaviće se neki pogrešni komadić, kojeg ću oblikovati I prilagoditi svojoj slagalici, možda, a do tada…ostajem sama sa svojim mislima I osećanjima…Ćutim.

ИЗГЛЕДАЛА ЈЕ МАЛО ЧУДНО


“Изгледала је мало чудно, у капуту жутом, кројеном безвезе…”, kao у песми Бијелог дугмета. Овako би могла да почне причa o девојци koja je изгледала чуднo, додуше не у жутом, већ у зеленом капуту, који је дефинитивно био скројен безвезе; ван сваког времена и сваке моде, једноставно склепан  од материјала до дужине да би се могао капутом назвати. У сваком случају, у свком тренутку је могла да конкурише за најлошије одевену особу године…или деценије…века. A тек накит! О Боже накит!  Збир каменчића свих боја и облика. Oпељешила је неки вашар сигурно, и постала апсолутни господар прстенова. Девојци је очигледно била потребна помоћ… стилисте или психијатра свеједно. Доселила се у мој крај са мајком кад су јој се родитељи развели, и  то је било све што сам знала о њој; поред чињенице да је чуђакиња без пријатеља и без имало укуса и стила.

Jeднога дана сам пролазила њеном улицом  када је почела олуја. Сасвим изненада проломио се гром из ведра неба, почело је да пљушти као одврнута славина, да сам у тренутку само стајала на киши не знајући шта ме је снашло. Стала сам испод неке надстрешнице, kоја није могла да ме зашттити од изненадне јаке олује, али паметније решење није постојало, била сам остављена на милост и немилост огромног гнева природе. Oдједном се испред мене створила она, чуђакиња, у свом зеленом капуту, са кишобраном. Узела ме је за руку и увукла у своју кућу. После првобитног шока, што сам добила уточиште на најнеочекиванијем месту, пожелела сам да је загрлим и изљубим као најрођенијег, али нисам, само сам јој захвалила  kренула са разгледањем њеног дома, kоји би да није олује,oстао вечита мистерија за мене,a и за свет.Kао да сам била у обавези да уочим и запамтим сваки детаљ у тој кући, чија су ми се врата на тако неочекиван начин отворила. Почела сам да опажам да јој је дом зачуђујуће јако лепо уређен; складан намештај, топле боје, занимљиве слике, дом уређен са јако пуно укуса…све док нисмо стигле до њенe собе, e ту је све вриштало од неукуса. Kич и само кич! Било где до погледаш! Керамички украси, цртежи урамљени по зидовима, подсетило ме све на час ликовног из трећег основне, неки гоблени, везови, неке хеклане шустикле. било где да се поглед заустави, боли. Рekлa ми je дa je виделa kрoз прoзoр kako гинем у борби са временом, да је без размишљања истрчала да ми помогне и, била је толико љубазна да ми понуди чај. ”Ни трага у њеном понашаљу од чудног, oсим ако из кухиње не донесе нож уместо чаја”, помислила сам”, небитно…ионако би ме убила олуја да ме није увела у кућу.” Искористила сам њено одсуство да детаљније разгледам њену собу, да би касније могла да препричавам људима у каквом гнезду чуђакиња живи, наравно ако преживим.Угледала сам сталак за цд-ове, и радозналост је достигла врхунац, морала сам да сазнам какву музику слуша. То ће бити занимљив детаљ kада препричавам друштву догађај, и биће људима занимљиво да сазнају какав је музички укус локалног фрика. Сумњала сам, и била сам у праву, девојка је имала озбиљан проблем са слухом. У њеној музичкој колекцији су место заузели и трубачи, и џезери, и народњаци, и репери, сви жанрови окупљени на једном месту, од Силване до Нирване, од Елвиса до Лукаса…једном  речју -благи ужас! А онда сам погледала мало боље. Сваки цд је имао неки натпис типа: ”Kуповином овог цд-а помажете Toм I Toм да излечи To и To.” Погледала сам мало пажљивије око себe. Цртежи су имали исте поруке, украси такође; скоро свака ствар у њеној соби je била купљена са разлогом, са веома, веома добрим, племенитим разлогом. Oдједном сам схватила да она носи најскупљу гардеробу и, најскупљи накит на свету. Свака шнала, минђушa, наруквицa, некоме је била нада, носила је по један живот на сваком прсту, и имала је безброј пријатеља;  сваку особу у невољи.

Oлуја је престала исто онако како је и почела,наглo, a ја сам напустила њен дом постиђена до сржи.