Само у Србији родитељи ћерку зову сине.
Само у Србији су ћерке толико способне, јаке, храбре, да некада стварно постану синови.
На дан када је Милунка кретала у рат, падала је киша. Као да је и небо саучествовало у болу породице Савић, која је у велики Балкански рат слала ћерку уместо сина. Али мобилизација је била обавезна за по једно мушко дете из сваке породице, а Савићи су имали само једно мушко дете, младо, тек са покојом бубуљицом на челу; па Милунки, чобаници, није било тешко да се уместо брата, она одазове мобилизацији. Старија, искуснија од брата, знала је да ће боље издржати, топлоту, глад и студ и све недаће које рат носи са собом; а и мислила је да ће смрт ћерке лакше пасти породици него смрт јединог мушког детета с`којим ће крај доживети и породично стабло, тако да се одлучила свесно и лако на тај корак. Како жене нису примали у војску, Милунка је ошишала своју бујну, црну косу, увезала завојима своје тек напупеле груди, како би постала прави син Милун. Узела је пушку и кренула храбро у рат; млади девојчурак се тако нашао сам међу хиљаду војнка.
Пуначко, округло лице, са црвеним образима, са крупним црним очима о чврсто, жилаво тело са дугим, савитљивим удовима, остављао је снажан утисак већ при првом сусрету, али ником на памет није пало да је Милун уствари Милунка. Био је, напросто, рођени ратник, као створен за прве борбене редове, где су били потребни људи са ватром у грудима. И уз све то Милун је био веран, веран као пас и исто тако спретан и храбар. O, koлико пута је био у право време на правом месту! И сваки пут би знао како да заскочи, шчепа и рашчеречи. Нико није ни наслутио да су те руке, које вешто баратају оружјем, које су у стању да у једном потезу сломе нечији врат, лако као пилету, заправо нежне руке једне жене. Mожда јој се неко од хиљаду војника којима је била окружена допао, можда је осећала лептириће у стомаку и глас би јој постао тањи кад би јој пришао, можда је волела,али морала је да спутава своја осећања, своју нестшну женску природу, и да остане прави ратник. Хладан и озбиљан. Kako си то успела Милунка? Kako си могла да сакријеш? Kako није приметио, нико од хиљаду и хиљаду војника да сваког месеца биваш рањена и крвариш између ногу ? Кријући се тих дана, бежећи што даље од своје чете, завлачила се што дубље у шуму, да би “лечила своје ране”, тако је и налетела на непријатељске Бугарске војнике који су одмарали у ретким тренуцима мира; заборавила је одмах зашто се повукла дубље у шуму, репетирала је пушку, разоружала и заробила 23 војника.
Сазнали су да је жена када ју је куршум погодио посред груди.Када су развили завоје да јој очисте рану,појавиле су се праве груди јуначке…само женске. На тим грудима је Милунка после рата очувала преко 30 сирочади.Те груди је Милунка окитила са преко 30 медаља.Савезници су је одликовали са две француске Легије части и ратним крстом,британским орденом светог Мајкла,руским орденом светог Ђорђа Победоносца,Албанску споменицу,Карађорђеву звезду,медаљу за храброст ,укратко,нема те медаље коју није добила. Стајала је Милунка пред Турке,пред Бугаре,пред Швабе,борила се без страха за свој народ .
Али рат је прошао, на Милункино ордење је падала прашина, и сви су заборавили њене заслуге. И уместо да буде чувана као Национално благо, као мало воде на длану; да буде постављена у скупштински излог, да служи само као понос нације, њој, заборављеном ратнику, држава је дала метлу у руке. Чистила је Хипотекарну банку…а онда је унапрећена…чистила је само kaнцеларије разних директора банке. И није јој било тешко, нити криво. Радила је вредно да отхрани сву децу о којој је бринула и коју је школовала. И пушка и метла у њеним рукама стајале су часно. Носила их је подједнако достојанствено.
Српкињо, жено, сестро, мајко, храбри ратниче, од ког си то материјала скована? Каква је то крв текла твојим венама? Какво је то срце куцало у твојим грудима, да поднесеш толике жртве, ране и толике неправде? Не знам, можда је једино објашњење за то, то што си била права Српкиња, од главе до пете.
Жена, сестра, мајка, ратница и чистачица- Милунка Савић.