ИЗГЛЕДАЛА ЈЕ МАЛО ЧУДНО


“Изгледала је мало чудно, у капуту жутом, кројеном безвезе…”, kao у песми Бијелог дугмета. Овako би могла да почне причa o девојци koja je изгледала чуднo, додуше не у жутом, већ у зеленом капуту, који је дефинитивно био скројен безвезе; ван сваког времена и сваке моде, једноставно склепан  од материјала до дужине да би се могао капутом назвати. У сваком случају, у свком тренутку је могла да конкурише за најлошије одевену особу године…или деценије…века. A тек накит! О Боже накит!  Збир каменчића свих боја и облика. Oпељешила је неки вашар сигурно, и постала апсолутни господар прстенова. Девојци је очигледно била потребна помоћ… стилисте или психијатра свеједно. Доселила се у мој крај са мајком кад су јој се родитељи развели, и  то је било све што сам знала о њој; поред чињенице да је чуђакиња без пријатеља и без имало укуса и стила.

Jeднога дана сам пролазила њеном улицом  када је почела олуја. Сасвим изненада проломио се гром из ведра неба, почело је да пљушти као одврнута славина, да сам у тренутку само стајала на киши не знајући шта ме је снашло. Стала сам испод неке надстрешнице, kоја није могла да ме зашттити од изненадне јаке олује, али паметније решење није постојало, била сам остављена на милост и немилост огромног гнева природе. Oдједном се испред мене створила она, чуђакиња, у свом зеленом капуту, са кишобраном. Узела ме је за руку и увукла у своју кућу. После првобитног шока, што сам добила уточиште на најнеочекиванијем месту, пожелела сам да је загрлим и изљубим као најрођенијег, али нисам, само сам јој захвалила  kренула са разгледањем њеног дома, kоји би да није олује,oстао вечита мистерија за мене,a и за свет.Kао да сам била у обавези да уочим и запамтим сваки детаљ у тој кући, чија су ми се врата на тако неочекиван начин отворила. Почела сам да опажам да јој је дом зачуђујуће јако лепо уређен; складан намештај, топле боје, занимљиве слике, дом уређен са јако пуно укуса…све док нисмо стигле до њенe собе, e ту је све вриштало од неукуса. Kич и само кич! Било где до погледаш! Керамички украси, цртежи урамљени по зидовима, подсетило ме све на час ликовног из трећег основне, неки гоблени, везови, неке хеклане шустикле. било где да се поглед заустави, боли. Рekлa ми je дa je виделa kрoз прoзoр kako гинем у борби са временом, да је без размишљања истрчала да ми помогне и, била је толико љубазна да ми понуди чај. ”Ни трага у њеном понашаљу од чудног, oсим ако из кухиње не донесе нож уместо чаја”, помислила сам”, небитно…ионако би ме убила олуја да ме није увела у кућу.” Искористила сам њено одсуство да детаљније разгледам њену собу, да би касније могла да препричавам људима у каквом гнезду чуђакиња живи, наравно ако преживим.Угледала сам сталак за цд-ове, и радозналост је достигла врхунац, морала сам да сазнам какву музику слуша. То ће бити занимљив детаљ kада препричавам друштву догађај, и биће људима занимљиво да сазнају какав је музички укус локалног фрика. Сумњала сам, и била сам у праву, девојка је имала озбиљан проблем са слухом. У њеној музичкој колекцији су место заузели и трубачи, и џезери, и народњаци, и репери, сви жанрови окупљени на једном месту, од Силване до Нирване, од Елвиса до Лукаса…једном  речју -благи ужас! А онда сам погледала мало боље. Сваки цд је имао неки натпис типа: ”Kуповином овог цд-а помажете Toм I Toм да излечи To и To.” Погледала сам мало пажљивије око себe. Цртежи су имали исте поруке, украси такође; скоро свака ствар у њеној соби je била купљена са разлогом, са веома, веома добрим, племенитим разлогом. Oдједном сам схватила да она носи најскупљу гардеробу и, најскупљи накит на свету. Свака шнала, минђушa, наруквицa, некоме је била нада, носила је по један живот на сваком прсту, и имала је безброј пријатеља;  сваку особу у невољи.

Oлуја је престала исто онако како је и почела,наглo, a ја сам напустила њен дом постиђена до сржи.

Advertisements

Trag u snegu


 

Čula sam praporce Deda Mrazovih irvasa kako preleću iznad moga krova.Ustala sam iz kreveta I otvorila prozor,puštajući Staru da izađe I Novu godinu da uđe u moj dom.Zakasnila sam,irvasi su otišli,samo su vatrometi parali nebo,petarde su parale uši,a praporci su nestali u noći.Da li je I meni Deda Mraz doneo poklon? Sumnjam u to.A  nisam poželela puno. Meni su za sreću potrebne sitnice.Oči,koje me gledaju zaljubljen,.zagrljaj u kojem poželim provesti večnost,da mi zadrhti srce u nečijoj blizini,da me stomak zaboli od smeha…Meni su za sreću potrebne sitnice.Skupe sitnice,koje se ne mogu kupiti novcem.Na poklon bih poželela samo jedno pismo,čestitku,cedulju,na kojoj mi on piše da je dobro,da je našao svoje mesto pod suncem I da ponovo voli.Lažem…umrla bih da pročitam tako nešto! Zapravo bih volela da mi napiše da pati,da ne može da me zaboravi I da nikad neće, jer se zimske ljubavi ne zaboravljaju. Letnja ljubav traje kratko;zaboravi se čim padne prva jesenja kiša.Zimska ljubav se ne zaboravlja.Uvuče se u kosti kao hladnoća,donese je ponovo svaka prva pahulja koja padne na dlan,I ponovo bi da grejete ruke u njegovim džepovima,ponovo bi da se uvijete toplim ćebetom I spustite glavu na njegovo rame;ponovo bi da sanjate najlepšu zimsku bajku u njegovom naručju.Ne znam da li će ikad doći neka Nova godina koja će me prigrliti i dozvoliti da ga prigrlim I započnem plesom prve minute neke bolje godine. Kradem mir od nemira i otkidam tračak svjetla od ove tame što me okružuje. Grčim promrzle prste od studi i koračam nekim beskrajnim belinama sećanja,Iz sećanja mi ga niko ne može oduzeti,I nadam se da to sećanje neće nikada izbledeti,da će naša zimska bajka trajati dok sam živa. Pregrizla sam ispucale usne,i zaustavila sebe da mu ne izustim ime.U ponoć  se nebo otvara,i svi će zagledani u nebo poželeti male i velike želje.Ja svoju izgovaram svakog dana,svakog trena svog života od kad sam put videla one dve iskre u njegovim tamnim očima.I želju neću izgovoriti- nebo I Deda Mraz je odavno znaju.

Ispod jelke ujutro nije bilo ničeg.Logično.Obukla sam kaput I krenula da potražim neku pohlepnu pekaru koa radi I prvog januara.Ispred kuće,na ulici,ugledala sam tragove stopa u snegu .Poznate tragove u snegu,poznatu šaru đona,I par opusaka “Marlboro” cigareta,cigareta koje je I on pušio.Izgledalo je kao da je neko nervozno šetkao gore dole ispred moje kuće čekajući nekog.U trenutku mi se rodila suluda ideja u glavi.Glupa ideja da je on stajao ispod mog prozora I čekao da me ugleda nervozno paleći jednu cigaretu za drugom? Šanse za to su bile minimalne,ili bolje reći nikakve.To su mogle biti bilo čije stope,to je mogao biti bilo koji zaljubljeni mladić,ali jedno je sigurno- definitivno je Deda Mraz preleteo preko mog krova,poklanjajući mi nadu da on još uvek misli na mene,da dolazi pod moj prozor u nadi da će me videti;nadu da se naša zimska čarolija može nastaviti,kojoj više ne bismo dozvolili da nestane.Nasmejana sam zakoračila u Novu Godinu.

Moćno Sranje


Pročitala sam negde neki članak u kom se govori o tome da se MS iliti Multipla Skleroza,može gledati iz nekog drugog ugla,i da se može nazvati i nekim drugim imenom npr.Moćna Snaga.Ja ne znam za druge ali ja je mogu nazvati Moćno Sranje,ili Mnogo Sjebano,ali sigurno ne Snaga,još pritom i Moćna.Mada pri svakom odlasku u wc ja se setim maratonki pred sami cilj.Znači ja uložim takav napor i takvu snagu kao da sam pretrcala 42 kilometara i tu razdaljinu  prelazim na svakih dvadeset minuta do pola sata,pa ako mi pojedinci ne zaslužujemo olimpijsku medalju,onda ne znam ko je zaslužuje!

Svaka čast maratonkama…I nama kojima je maraton svakodnevnica!

Zajebala me filmska industrija


ZAJEBALA ME FILMSKA INDUSTRIJA

 Imali smo prvi pravi sastanak,gledali se uživo.Bilo je fenomenalno.Dečko lep,zgodan,pametan,doteran,mlad,možda previše mlad,možda je bio toliko doteran jer je pre našeg sastanka išao da se slika za ličnu kartu,nemam pojma,ali  nebitno,on kaže da nikad niko ne bi rekao da sam dosta starija od njega,kada bi samo pokrila rukavicama staračke pege,ali to je naravno bila šala …nadam se da je bila šala.Smejali smo se,pričali,šetali,savršeno veče.Onda me je odvezao kući,u kolima smo se poljubili,onda sam ga pozvala u stan,i tu se svetlo ugasilo.Onda se u pola noći on obukao,krenuo kući,i umesto očekivanog“lepo spavaj dušo“on me je pitao da li ja uvek spavam sa momcima na prvom sastanku?

 A? Čekaj malo,čekaj bre,pa ja ispadoh drolja!

Sa kojim momcima bre! Alo bre! Ja momka imam svake prestupne godine pa sam se zato sada ponadala,a sex mi dolazi kao bijenale,svake druge godine,a u njegovim mislima sam sad najgora od najgore.Definitivno se ne razumem sa suprotnim polom,i baterija na mobilnom mi traje duže od veze.Nemam baš nikog kog bi pitala kako da se ponašam na prvom sastanku,moje drugarice nemaju sastanke još od bombardovanja,sve su postale nekakve majke,pa su moji savetnici za romantičan izlazak postali filmovi,a tu se svi KREŠU NA PRVOM SASTANKU!!!!!!!!!!!!

I kome sad da se žalim? Warner Bros-u,Paramount-u! Zajebala me filmska industrija sad mogu da se slikam čekajući popravnu sledeću prestupnu godinu.Možda se desi čudo pa je dočekam.

Kolaci


Zagoreli su mi danas kolači.Jebali me i oni i onaj ko me nagovorio da ih pravim.Ustvari nije me nagovorio niko,gladan kolača je bio samo moj mozak,koji je mislio da je jači od srca,i da će pravljenje kolača koje je ON najviše voleo proći bez pizdenja,gutanja suza i brisanja slina,ali je to očigledno bio zajeb.Zagledana u rernu pitala sam se da li ih i dalje voli? Naravno da ih voli,pa kolač nije živo biće pa da ga odbaci tako lako;sigurno ih voli i dalje,samo ne pravljene mojoj rukom.Možda te druge ruke,koje mu sada prave te kolače, ih ne prave tako ukusne,ni sa toliko ljubavi kao što sam ih pravila ja,ali su mu sigurno slađi jer ih sprema voljena žena.A možda mu  i ne sprema kolače,jedu u poslastičari,naruče iz restorana,pa je onda maže šlagom pa poliže sa njenog tela?! Bljakkkk! 

Ko zna koliko daleko su mi misli odlutale pa su mi kolači zagoreli,iako mi je pogled bio prikovan za rernu.

Taman dođem do desete  faze sledeći uputstva iz udžbenika“ Kako ga preboleti u 10 faza“,i neka sitnica,u ovom slučaju jebeni kolači, ponovo me vrate na prvu fazu i sav proces isceljenja počinje ispočetka.Doduše pisci udžbenika nisu napisali koliko puta se tih deset faza moraju ponoviti da bi stvarno preboleo,a možda sam ja poseban slučaj pa postupak ne deluje?!Nemam pojma.Znam samo da ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema.

Bacila sam kolače u kantu za đubre,ali ipak nisu pravljeni uzalud.Svoju misiju su itekako ispunili.Shvatila sam da ma koliko čistila kuću od stvari koje me podsećaju na njega,on je i dalje tu,svuda oko mene,u vazduhu,prašini,testu brašnu,svemu,i ne znam da li će ikad više u mom životu postojati dan u kom će se kolač zvati kolač,a ne „njegov omiljeni“.

Znam da nista ne znam


Počela sam da radim nešto čega sam se uvek ježila,po ceo dan igram igrice na facebooku.To „čisto gubljenje vremena“,kako sam ga zvala do juče,postalo je sve što me zanima u životu.Ustanem ujutru,umijem se ponekad,ne češljam se redovno,doručkujem ako mi zakrči stomak i sedam za kompjuter,gde me čekaju pokeraši,kućni ljubimci koji su veoma zahtevni,trava u dvorištu koja čeka da se pokosi,sve u svemu naporan posao od ranog jutra koji se završava kasno u noć i počinje iznova ujutru.Čitala sam skoro u novinama da je jednoj ženi umrlo dete od gladi dok je ona igrala igrice.Da ja imam dete možda bi doživelo istu sudbinu,ko bi ga znao?! I ne znam kako da se otarasim tog poroka,moram na rehabilitaciju.Zabrinula sam se ozbiljno jer sam počela da kupujem tokene kada mi nestanu-pravim parama! Bankrotiraću! Pokušala sam da se setim trenutka koji me je nagnao da kliknem Play.I setila sam se.Bio je to trenutak kada sam shvatila da ja kao i većina ljudi mislim da sve znam,a ustvari ne znam ništa.Ne znamo odakle smo došli,niti gde smo pošli.Još uvek verujemo da smo nastali od majmuna,a da završavamo u raju,a ništa od toga nema veze s’životom.Ponosni smo na blokove koje zidamo,u koje se zazidavamo,a vlasnici smo jedino pokoje litre krvi i ničeg više.Znam da ništa ne znam,zato puštam mozak da se zabavlja igricama a ne pitanjima na koja nikada neću naći odgovor.

Hocu da se selim


Umalo da postanem dvadeset treća ili četvrta žrtva ove zime,ko bi ga znao.Ali srećom ili nesrećom prošla sam bez posledica,doduše primetne su mi promrzline na mozgu ali to je danas najmanji problem,ljudi sa smrznutim mozgom najlepše žive.Uostalom ako me nije dotukla zima,hoće proleće sa poplavama ili leto sa komarcima,više mi se ni jedno godišnje doba ne mili,ali kad malo bolje razmislim ne mili mi se dosta toga.Naročito ljudi.Glupe ljude ne podnosim zato što su glupi,pametne zato što su pametniji od mene,ružne zato što su ružni,lepe zato što su lepši od mene,nesrećne zato što ne umeju da se bore,srećne zato što se bore, loše zato što su loši,dobre zato što ih ne poznajem.Ovo je siguran znak da promrzline postoje i na srcu.Sve u svemu hoću da se selim,ali sve i da nadjem fantastičnu klimu za moje istrošeno telo,od ljudi ne mogu pobeći.Pojavljuju se svuda.Čak i na pustom ostrvu pojaviće se neki Petko da mi prodaje muda za bubrege.

Ludo neko vreme stvara lude neke ljude,na hladnoći se stvari skupljaju pa se skučila i osećanja,a možda zima i ne bi bila tako strašna i možda bi svako više voleo i ljude i ceo svet da neka nežna reč nije postala najskuplja stvar na svetu.

Ko mi je kriv?


Nekako se dogodilo da u životu sve radim bez dozvole i bez znanja.Da bi upravljao nekom mašinom,aparatom,prvo treba pročitati uputstvo za upotrebu,da biste vozilli auto potrebno je i znati nesto o onome što se nalazi ispod haube,da biste seli uz kompjuter trebalo bi bar da ste neki minut proveli na času informatike  sve ja to nekako preskočim,kao loš đak čekam u parku da čas prođe i bacim se na glavnu stvar,i ko mi je posle kriv što ne znam da popravim auto kada se pokvari na putu,kompjuter kad počne sam da radi šta poželi,ko mi je kriv što ne znam šta ću sa srcem kada ga nestručnim rukovanjem dovedem do izdisaja? kad ne umem da zamenim tebe istrošenog i nefunkcionalnog iz duše?

Bez emocija,zelja i cilja


Sedeli smo sinoć u tišini,u polumraku momak koji mi se dopada i ja.Pili smo vino,malo pričali,više slušali tišinu i veče je izgledalo skoro idealno sve dok me u  jednom trenutku nije upitao koji je moj cilj u životu? Gledala sam ga belo ne razumevajući pitanje.Zamolila bi ga da ponovi ali sam znala i da ponavlja pitanje do jutra da ja ne bi znala odgovor.

Koji je moj cilj u životu? Imam ja cilj,trenutni,na primer sad mi je cilj da mu se približim malo,da ga uhvatim za ruku,zagrlim nežno,poljubim na rubu usana,ali ciljeve u životu,život kao neki duži vremenski period, to izgleda da nemam.

Otišao je kući vidno razočaran,rekao je da će me nazvati za par dana a ja dotle da smislim neki cilj jer kaže da se plaši ljudi bez ciljeva.Kaže da su ljudi bez ciljeva opasni ljudi,bez emocija.Ljudi koji nemaju cilj nemaju ni želju za budućnošću,oni su u sadašnjem trenutku spremni na sve bilo loše ili dobro a takvi ljudi su opasni ljudi.Do sad sam o sebi imala svakakva mišljenja,a tek sada sam saznala i da sam opasna nažalost ne u pozitivnom smislu.Cele noći sam pokušavala da pronadjem neki cilj,pa neće valjda neki cilj da se ispreči izmedju mene i divnog momka  ali cilj je odmicao kako je noć odmicala.

I onda sam se, kada su već petlovi zakukurikali, setila da poneki ljudi emocije troše kao da su one nekoliko metaka u pištolju,pa paze kada i u koje vreme da ih ispale, dok sam ja ispucala pun šaržer emocija u jednu metu,u jednoj kišnoj novembarskoj noći i od tada nemam ni emocija ni želja ni cilja…samo prazno srce.Uzalud ciljeve tražim.