Nikada ne bejasmo tako imućni kao sada,
doduše, samo na farmi, na facebooku.
Nikada ne bejasmo tako lepi,
doduše, samo na instagramu.
Nikada tako pametni i duhoviti,
doduše, samo na twitteru.
Ni tako empatični, za druge zabrinuti,
doduše, samo na društvenoj mreži, bilo kojoj.
Nikada ne bejasmo tako tužni i usamljeni,
doduše, samo u životu.
Sanjala sam tužan san:
Sedim na obali reke,
Pišem tužnu pesmu,
Ispod tužne vrbe,
Odjednom se njene tanke grančice
Obavijaju oko mog vrata,
Poput svilenog gajtana,
Stežu me i stežu sve jače.
Ovo ti je, kaže vrba, za svo drveće
Zaklano, masakrirano,
Za te vaše pesme i priče,
Vaše zbirke i zbornike, knjige,
Koje i nepročitane bivaju bačene,
U neko ćoše zaboravljene.
Misao neizrečena,
Sujeta neizlečena,
Šuma posečena.
Nit’ nešto lepo opisano,
Nit’ dupe obrisano,
Samo mastilo proliveno,
Samo drvo ubijeno.
Rasplakah se, grane popustiše,
Izvinih se, I nikada više
Ne napisah pesmu. 
Niko ne zna da mi kaže, a volela bih da znam, koje je to vreme kada postaješ odrasla osoba? Možda ti znaš? Možda je to trenutak kada prestaneš da pišeš pisma Deda Mrazu. Dragi Deda Mraze, ovo je treće I poslednje pismo koje ti pišem. Želim da odrastem. Zaista. Kažu da je treća lepa sreća, a ako mi I ovog puta ne odgovoriš, znaću da definitivno ne postojiš, Ili da si samo jedan dedica sa malom penzijom.
Moje prvo pismo tebi bilo je jako davno, kada sam bila mala devojčica. Poželela sam bicikl, pravi bicikl: crveni, bez pomoćnih točkova…sa zvoncem. Nadala sam se i želela taj poklon jako; isto toliko sam bila I razočarana kada ga nisam dobila. Roditelji su nekako pokušavali da te opravdaju govoreći da su ti se pokvarile sanke, ali meni promućurnoj još od malih nogu, nije promakao detalj, da tvoje sanke ne mogu da se pokvare, jer nisu na motorni pogon. Onda su tvoj nedolazak, opravdali tako što si navodno ogladneo I svratio negde da pojedeš nešto, na primer roštilj. Tad me je preseklo nešto u grudima od pomisli da nisi možda sleteo u Bosnu na Sarajevski ćevap. Možda ti se od svetlosti vatrenog oružja I mnogobrojnih eksplozija raznih bombi, sa visine učinilo da Bosanci prave neverovatan doček Nove godine I,eto tako, svratio tamo na ćevape. Koliko sam samo tužna bila, pomišljajući na najgore, da te je smakao neki snajperista, ali ubrzo sam čula da si svraćao tu I tamo; poneka deca su se hvalila da si ih posetio, čak su neka uspela I da se slikaju s tobom, pa nije ostalo mesta sumnji da se nekako namerno nisi spustio niz moj odžak; Ili ja nisam bila dobra, ili je poklon preskup, ili si ti bio predebeo, četvrta varijanta mi nije padala na pamet. Bitno je da sam prebolela. Posle par godina sam ponovo odlučila da ti napišem pismo, I da zatražim nešto skroz nematerijalno, pošto ti je očigledno bicikl predstavljao veliki izdatak. Poželela sam peticu iz matematike na tromesečju. Ni tada nisam bolje prošla. Dobila sam upola manje od onog što sam tražila; I dobre batine, tako da sam odlučila da se više ne uzdam u tebe, već samo: “ u se I u svoje kljuse.” Sve do sada, kada ti pišem poslednje pismo. Ne znam uopšte da li je želja u tvom domenu, ali ne znam ni kome da se obratim za pomoć. Dok gledam čarape okačene o kamin koje čekaju svoje poklone, ja samo želim da on ima svoju fioku sa čarapama u mojoj sobi. Fioku sa njegovim velikim I mojim malim čarapicama, zajedničku. Iznad kamina moju I njegovu čarapu, gde ćemo jedno drugom ubacivati sitne poklone , izigravajući tebe, koji verovatno I ne postojiš. Tako sam zaljubljena, a on u sve žene ovog sveta. On je tako nežan, tako divan, strpljiv, pametan, sladak, brižan, neodoljiv, I miljenik mnogih žena; voli I on njih, toliko je dobra duša da nijednu ne može da odbije. On je svačiji I ničiji. Voli svaku I ni jednu posebno… Muška kurva, a ja ga želim samo za sebe. Njega, i fioku sa njegovim čarapama.
Ma glupo je to… zaboravi! Želim samo jednu flašu dobrog viskija.
Tako završavam poslednje pismo Deda Mrazu. Izgleda da sam odrasla , I da shvatam da Deda Mraz ne postoji . Da mi takve želje ne trebaju; da mi takva ljubav ne treba, ako nije samo moja. Sklapam uredno pismo I pružam ga majci govoreći : ,, Molim te baci ovo pismo u kamin, I skloni te čarape sa njega majke ti.” Podigla je obrve I pogledala me nekakvim razočaranim pogledom . Poćutavši malo rekla je: ,, Kao prvo- ovo nije kamin vec šporet “Smederevac”, I kao drugo- čarape su tu, jer se još uvek suše… budalo!”
Neko poeziju piše, neko je živi.
Neko napiše pesmu pa se njome hvali,
A neko napiše zbirku pa je potom spali.
Sa malom cigančicom u naručju pleše
I poslednju paru uličnim sviračima daje,
Sa psom lutalicom svoj sendvič deli
I pesmu o keruši mu recituje.
Potuče se u kafani sa nekom grdosijom,
Zbog konobarice koju i ne poznaje.
Lomi čašu i ostaje do svitanja,
Krvlju svojom po stolu stih piše,
Onda svoje boli pod mišku,
nosi sa sobom bez roptanja.
Dugo gleda u prozor njen, da vidi samo
Bar obris njenog tela,
Možda prepozna da li je tužna ili vesela,
Dok obraze i usne mu grize ciča zima.
Poezija, naprosto, živi u nekim ljudima.
Само у Србији родитељи ћерку зову сине.
Само у Србији су ћерке толико способне, јаке, храбре, да некада стварно постану синови.
На дан када је Милунка кретала у рат, падала је киша. Као да је и небо саучествовало у болу породице Савић, која је у велики Балкански рат слала ћерку уместо сина. Али мобилизација је била обавезна за по једно мушко дете из сваке породице, а Савићи су имали само једно мушко дете, младо, тек са покојом бубуљицом на челу; па Милунки, чобаници, није било тешко да се уместо брата, она одазове мобилизацији. Старија, искуснија од брата, знала је да ће боље издржати, топлоту, глад и студ и све недаће које рат носи са собом; а и мислила је да ће смрт ћерке лакше пасти породици него смрт јединог мушког детета с`којим ће крај доживети и породично стабло, тако да се одлучила свесно и лако на тај корак. Како жене нису примали у војску, Милунка је ошишала своју бујну, црну косу, увезала завојима своје тек напупеле груди, како би постала прави син Милун. Узела је пушку и кренула храбро у рат; млади девојчурак се тако нашао сам међу хиљаду војнка.
Пуначко, округло лице, са црвеним образима, са крупним црним очима о чврсто, жилаво тело са дугим, савитљивим удовима, остављао је снажан утисак већ при првом сусрету, али ником на памет није пало да је Милун уствари Милунка. Био је, напросто, рођени ратник, као створен за прве борбене редове, где су били потребни људи са ватром у грудима. И уз све то Милун је био веран, веран као пас и исто тако спретан и храбар. O, koлико пута је био у право време на правом месту! И сваки пут би знао како да заскочи, шчепа и рашчеречи. Нико није ни наслутио да су те руке, које вешто баратају оружјем, које су у стању да у једном потезу сломе нечији врат, лако као пилету, заправо нежне руке једне жене. Mожда јој се неко од хиљаду војника којима је била окружена допао, можда је осећала лептириће у стомаку и глас би јој постао тањи кад би јој пришао, можда је волела,али морала је да спутава своја осећања, своју нестшну женску природу, и да остане прави ратник. Хладан и озбиљан. Kako си то успела Милунка? Kako си могла да сакријеш? Kako није приметио, нико од хиљаду и хиљаду војника да сваког месеца биваш рањена и крвариш између ногу ? Кријући се тих дана, бежећи што даље од своје чете, завлачила се што дубље у шуму, да би “лечила своје ране”, тако је и налетела на непријатељске Бугарске војнике који су одмарали у ретким тренуцима мира; заборавила је одмах зашто се повукла дубље у шуму, репетирала је пушку, разоружала и заробила 23 војника.
Сазнали су да је жена када ју је куршум погодио посред груди.Када су развили завоје да јој очисте рану,појавиле су се праве груди јуначке…само женске. На тим грудима је Милунка после рата очувала преко 30 сирочади.Те груди је Милунка окитила са преко 30 медаља.Савезници су је одликовали са две француске Легије части и ратним крстом,британским орденом светог Мајкла,руским орденом светог Ђорђа Победоносца,Албанску споменицу,Карађорђеву звезду,медаљу за храброст ,укратко,нема те медаље коју није добила. Стајала је Милунка пред Турке,пред Бугаре,пред Швабе,борила се без страха за свој народ .
Али рат је прошао, на Милункино ордење је падала прашина, и сви су заборавили њене заслуге. И уместо да буде чувана као Национално благо, као мало воде на длану; да буде постављена у скупштински излог, да служи само као понос нације, њој, заборављеном ратнику, држава је дала метлу у руке. Чистила је Хипотекарну банку…а онда је унапрећена…чистила је само kaнцеларије разних директора банке. И није јој било тешко, нити криво. Радила је вредно да отхрани сву децу о којој је бринула и коју је школовала. И пушка и метла у њеним рукама стајале су часно. Носила их је подједнако достојанствено.
Српкињо, жено, сестро, мајко, храбри ратниче, од ког си то материјала скована? Каква је то крв текла твојим венама? Какво је то срце куцало у твојим грудима, да поднесеш толике жртве, ране и толике неправде? Не знам, можда је једино објашњење за то, то што си била права Српкиња, од главе до пете.
Жена, сестра, мајка, ратница и чистачица- Милунка Савић.
Ćutim…Jedino mi je ćutanje dozvoljeno; nemam pravo na govor. Kad nisam progovorila kad se odlučivalo o mom životu I sreći, jedino što mi je dozvoljeno I na šta imam pravo je ćutanje. Pustila sam ga da ode, ćutala sam I nisam rekla ostani, iako sam znala da se takva ljubav ne dešava dva puta u životu, da je ljubav kakvu smo mi imali nešto što ni najbolji, najtalentovaniji I najemotivniji pisac (a kamoli ja) ne može da opiše. Dar od Boga… ili kazna…ko to zna?
Bio je najbolji sa mnom, I ja sam bila najbolja sa njim. Moj komadić koji nedostaje,zarobljen u pogrešnoj slagalici.
Znala sam ga kao umornog, tužnog, izbledelog čoveka; nekog ko se klonio ljudi, ponajviše žena; a onda smo se upoznali, zbližili, zaljubili. Umeli smo da pričamo satima o sasvim nebitnim stvarima; o mravima, leptirima I Eskimima, ili da ćutimo satima I da u potpunosti razumemo jedno drugo. Oči su mu povratile sjaj, usne osmeh, vratilo se samopouzdanje, ljubav je od njega načinila novog čoveka, čoveka koji je hrabro priznao da voli I da želi da izađe iz pogrešne slagalice. Ona ga je najzad primetila. Novi čovek joj se svideo, bilo joj je krivo I poželela ga je nazad. Imala je I čime da ga uceni, imala je najjači adut, dete, a ja od aduta samo bezgraničnu ljubav. I rekao mi je da kažem :”Ostani”, I ostao bi sa mnom zauvek, a ja sam ćutala, I nisam progovorila ni kad sam spakovala njegove kofere I otpratila ga u njen zagrljaj. Pustila sam ga da ode njoj koja ga ne zaslužuje, njoj koja ga ni za deset života neće voleti kao ja, njoj koja će ga ostaviti čim njegove oči bez ljubavi ponovo izgube sjaj. Ništa od toga nisam rekla; svoju sreću sam prepustila drugoj bez borbe. Moje ćutanje je shvatio kao odobravanje. Zapamtila sam tu noć; zapamtila sam je po hladnoći koja me je bolela, po tišini koja je bila nepodnošljiva, po praznini koja me je ispunjavala. Htela sam da viknem-Ostani! Htela sam da ga zagrlim I zadržim zauvek uz sebe, da kleknem, da molim, ali zadržalo me je nešto što je bilo jače od mene -Ljubav, jer podsvest mi je govorila da je to bolje za njega, da mu je mesto u toj slagalici kojoj ne pripada,ali kojoj se prilagodio. Zaoblili su mu ivice,ugurali ga nasilno, samo da slagalica izgleda cela. I tada u tom času nisam mogla ni da nam sudim, ni da se kajem, ni da molim, ni da kažem ostani, samo sam ga gledala dok je teškim koracima osuđenika na smrt odlazio svom starom životu. Životu koji će od njega napraviti sredovečnog službenika, opterećenog porodičnim brigama, sa čirem na dvanaestercu, decom koja ne peru zube pred spavanje I ređaju jedinice u školi. Još uvek će u onoj zadimljenoj rupi jesti crevca na žaru, svakoga dana pored ekrana čekaće dnevnik I sećaće se mene, I pitaće se zašto sam ćutala? Isto to ću se celog života pitati I ja, da li je moje ćutanje ispalo bar dobro za njega?
Sada je kasno za pitanja I reči. Izgubila sam sve; sreću I najveću ljubav.
Pojaviće se neki pogrešni komadić, kojeg ću oblikovati I prilagoditi svojoj slagalici, možda, a do tada…ostajem sama sa svojim mislima I osećanjima…Ćutim.
“Изгледала је мало чудно, у капуту жутом, кројеном безвезе…”, kao у песми Бијелог дугмета. Овako би могла да почне причa o девојци koja je изгледала чуднo, додуше не у жутом, већ у зеленом капуту, који је дефинитивно био скројен безвезе; ван сваког времена и сваке моде, једноставно склепан од материјала до дужине да би се могао капутом назвати. У сваком случају, у свком тренутку је могла да конкурише за најлошије одевену особу године…или деценије…века. A тек накит! О Боже накит! Збир каменчића свих боја и облика. Oпељешила је неки вашар сигурно, и постала апсолутни господар прстенова. Девојци је очигледно била потребна помоћ… стилисте или психијатра свеједно. Доселила се у мој крај са мајком кад су јој се родитељи развели, и то је било све што сам знала о њој; поред чињенице да је чуђакиња без пријатеља и без имало укуса и стила.
Jeднога дана сам пролазила њеном улицом када је почела олуја. Сасвим изненада проломио се гром из ведра неба, почело је да пљушти као одврнута славина, да сам у тренутку само стајала на киши не знајући шта ме је снашло. Стала сам испод неке надстрешнице, kоја није могла да ме зашттити од изненадне јаке олује, али паметније решење није постојало, била сам остављена на милост и немилост огромног гнева природе. Oдједном се испред мене створила она, чуђакиња, у свом зеленом капуту, са кишобраном. Узела ме је за руку и увукла у своју кућу. После првобитног шока, што сам добила уточиште на најнеочекиванијем месту, пожелела сам да је загрлим и изљубим као најрођенијег, али нисам, само сам јој захвалила kренула са разгледањем њеног дома, kоји би да није олује,oстао вечита мистерија за мене,a и за свет.Kао да сам била у обавези да уочим и запамтим сваки детаљ у тој кући, чија су ми се врата на тако неочекиван начин отворила. Почела сам да опажам да јој је дом зачуђујуће јако лепо уређен; складан намештај, топле боје, занимљиве слике, дом уређен са јако пуно укуса…све док нисмо стигле до њенe собе, e ту је све вриштало од неукуса. Kич и само кич! Било где до погледаш! Керамички украси, цртежи урамљени по зидовима, подсетило ме све на час ликовног из трећег основне, неки гоблени, везови, неке хеклане шустикле. било где да се поглед заустави, боли. Рekлa ми je дa je виделa kрoз прoзoр kako гинем у борби са временом, да је без размишљања истрчала да ми помогне и, била је толико љубазна да ми понуди чај. ”Ни трага у њеном понашаљу од чудног, oсим ако из кухиње не донесе нож уместо чаја”, помислила сам”, небитно…ионако би ме убила олуја да ме није увела у кућу.” Искористила сам њено одсуство да детаљније разгледам њену собу, да би касније могла да препричавам људима у каквом гнезду чуђакиња живи, наравно ако преживим.Угледала сам сталак за цд-ове, и радозналост је достигла врхунац, морала сам да сазнам какву музику слуша. То ће бити занимљив детаљ kада препричавам друштву догађај, и биће људима занимљиво да сазнају какав је музички укус локалног фрика. Сумњала сам, и била сам у праву, девојка је имала озбиљан проблем са слухом. У њеној музичкој колекцији су место заузели и трубачи, и џезери, и народњаци, и репери, сви жанрови окупљени на једном месту, од Силване до Нирване, од Елвиса до Лукаса…једном речју -благи ужас! А онда сам погледала мало боље. Сваки цд је имао неки натпис типа: ”Kуповином овог цд-а помажете Toм I Toм да излечи To и To.” Погледала сам мало пажљивије око себe. Цртежи су имали исте поруке, украси такође; скоро свака ствар у њеној соби je била купљена са разлогом, са веома, веома добрим, племенитим разлогом. Oдједном сам схватила да она носи најскупљу гардеробу и, најскупљи накит на свету. Свака шнала, минђушa, наруквицa, некоме је била нада, носила је по један живот на сваком прсту, и имала је безброј пријатеља; сваку особу у невољи.
Oлуја је престала исто онако како је и почела,наглo, a ја сам напустила њен дом постиђена до сржи.
Čula sam praporce Deda Mrazovih irvasa kako preleću iznad moga krova.Ustala sam iz kreveta I otvorila prozor,puštajući Staru da izađe I Novu godinu da uđe u moj dom.Zakasnila sam,irvasi su otišli,samo su vatrometi parali nebo,petarde su parale uši,a praporci su nestali u noći.Da li je I meni Deda Mraz doneo poklon? Sumnjam u to.A nisam poželela puno. Meni su za sreću potrebne sitnice.Oči,koje me gledaju zaljubljen,.zagrljaj u kojem poželim provesti večnost,da mi zadrhti srce u nečijoj blizini,da me stomak zaboli od smeha…Meni su za sreću potrebne sitnice.Skupe sitnice,koje se ne mogu kupiti novcem.Na poklon bih poželela samo jedno pismo,čestitku,cedulju,na kojoj mi on piše da je dobro,da je našao svoje mesto pod suncem I da ponovo voli.Lažem…umrla bih da pročitam tako nešto! Zapravo bih volela da mi napiše da pati,da ne može da me zaboravi I da nikad neće, jer se zimske ljubavi ne zaboravljaju. Letnja ljubav traje kratko;zaboravi se čim padne prva jesenja kiša.Zimska ljubav se ne zaboravlja.Uvuče se u kosti kao hladnoća,donese je ponovo svaka prva pahulja koja padne na dlan,I ponovo bi da grejete ruke u njegovim džepovima,ponovo bi da se uvijete toplim ćebetom I spustite glavu na njegovo rame;ponovo bi da sanjate najlepšu zimsku bajku u njegovom naručju.Ne znam da li će ikad doći neka Nova godina koja će me prigrliti i dozvoliti da ga prigrlim I započnem plesom prve minute neke bolje godine. Kradem mir od nemira i otkidam tračak svjetla od ove tame što me okružuje. Grčim promrzle prste od studi i koračam nekim beskrajnim belinama sećanja,Iz sećanja mi ga niko ne može oduzeti,I nadam se da to sećanje neće nikada izbledeti,da će naša zimska bajka trajati dok sam živa. Pregrizla sam ispucale usne,i zaustavila sebe da mu ne izustim ime.U ponoć se nebo otvara,i svi će zagledani u nebo poželeti male i velike želje.Ja svoju izgovaram svakog dana,svakog trena svog života od kad sam put videla one dve iskre u njegovim tamnim očima.I želju neću izgovoriti- nebo I Deda Mraz je odavno znaju.
Ispod jelke ujutro nije bilo ničeg.Logično.Obukla sam kaput I krenula da potražim neku pohlepnu pekaru koa radi I prvog januara.Ispred kuće,na ulici,ugledala sam tragove stopa u snegu .Poznate tragove u snegu,poznatu šaru đona,I par opusaka “Marlboro” cigareta,cigareta koje je I on pušio.Izgledalo je kao da je neko nervozno šetkao gore dole ispred moje kuće čekajući nekog.U trenutku mi se rodila suluda ideja u glavi.Glupa ideja da je on stajao ispod mog prozora I čekao da me ugleda nervozno paleći jednu cigaretu za drugom? Šanse za to su bile minimalne,ili bolje reći nikakve.To su mogle biti bilo čije stope,to je mogao biti bilo koji zaljubljeni mladić,ali jedno je sigurno- definitivno je Deda Mraz preleteo preko mog krova,poklanjajući mi nadu da on još uvek misli na mene,da dolazi pod moj prozor u nadi da će me videti;nadu da se naša zimska čarolija može nastaviti,kojoj više ne bismo dozvolili da nestane.Nasmejana sam zakoračila u Novu Godinu.
Pročitala sam negde neki članak u kom se govori o tome da se MS iliti Multipla Skleroza,može gledati iz nekog drugog ugla,i da se može nazvati i nekim drugim imenom npr.Moćna Snaga.Ja ne znam za druge ali ja je mogu nazvati Moćno Sranje,ili Mnogo Sjebano,ali sigurno ne Snaga,još pritom i Moćna.Mada pri svakom odlasku u wc ja se setim maratonki pred sami cilj.Znači ja uložim takav napor i takvu snagu kao da sam pretrcala 42 kilometara i tu razdaljinu prelazim na svakih dvadeset minuta do pola sata,pa ako mi pojedinci ne zaslužujemo olimpijsku medalju,onda ne znam ko je zaslužuje!
Svaka čast maratonkama…I nama kojima je maraton svakodnevnica!
Porazi,jedan za drugim se ređaju,
Iz borbe heroji se,kažu,rađaju,
A moje srce od mnogih izgubljenih ratova
Novih bitaka plaši se,
Ne traži od mene da za tvoju ljubav borim se.
