Otvoreno pismo gospodinu-gospođi Brnabić


Poštovani gospodine-gospođo Brnabić! Sigurno ste ponosni na Vašu nagradnu igru ‚‚Uzmi račun i pobedi‚jer ste obezbedili“jednake šanse za sve!“Samo da Vas obavestim poštovani gospodine-gospođo Brnabić,šanse ni izbliza nisu jednake.Npr.ja nisam dobila ni jedan koverat,od kako je počela nagradna igra,ni jedan koverat u poštama,precizno,opštine Doljevac,a mislim da je slična situacija i u drugim ruralnim područjima.Uvek u pošti kažu ‚‚Nemamo“‚a Zasto je tako gospodine-gospođo? Zato što samo lud čovek može nešto Srbinuda da besplatno;on će to uzeti,iako mu ne treba samo zato što je džabe! Umesto da odredite neku minimalnu cenu od npr.20 din.po koverti,svi mi koji volimo da se igramo bi imali jednake šanse;jer ni jedan Srbin nije lud da da 20 din.za nešto što mu ne treba,a zamislite gospodine-gospođo,koliko bi se novca slilo u budžet,ako je pristiglo 7 miliona koverti,pa pomnožite sa 20,i imali biste prepun budžet ne bi bilo potrebe da otimate od starih ljudi za obnovu trajnih zdravstvenih knjižica,to je još jedan Vaš projekat jel‚da? Euprava? E pa ja knjižicu još nisam dobila,a pare sam još prošle godine dala.Jel‚to Vaša pobeda gospođine-gospođo? U Japanu bi do sada Ministar odgovoran za ovakvu zbrku izvršio harakiri,ali daleko smo mi od Japana,mi bi i sa ostavkom bili zadovoljni!

Moćno Sranje


Pročitala sam negde neki članak u kom se govori o tome da se MS iliti Multipla Skleroza,može gledati iz nekog drugog ugla,i da se može nazvati i nekim drugim imenom npr.Moćna Snaga.Ja ne znam za druge ali ja je mogu nazvati Moćno Sranje,ili Mnogo Sjebano,ali sigurno ne Snaga,još pritom i Moćna.Mada pri svakom odlasku u wc ja se setim maratonki pred sami cilj.Znači ja uložim takav napor i takvu snagu kao da sam pretrcala 42 kilometara i tu razdaljinu  prelazim na svakih dvadeset minuta do pola sata,pa ako mi pojedinci ne zaslužujemo olimpijsku medalju,onda ne znam ko je zaslužuje!

Svaka čast maratonkama…I nama kojima je maraton svakodnevnica!

Zajebala me filmska industrija


ZAJEBALA ME FILMSKA INDUSTRIJA

 Imali smo prvi pravi sastanak,gledali se uživo.Bilo je fenomenalno.Dečko lep,zgodan,pametan,doteran,mlad,možda previše mlad,možda je bio toliko doteran jer je pre našeg sastanka išao da se slika za ličnu kartu,nemam pojma,ali  nebitno,on kaže da nikad niko ne bi rekao da sam dosta starija od njega,kada bi samo pokrila rukavicama staračke pege,ali to je naravno bila šala …nadam se da je bila šala.Smejali smo se,pričali,šetali,savršeno veče.Onda me je odvezao kući,u kolima smo se poljubili,onda sam ga pozvala u stan,i tu se svetlo ugasilo.Onda se u pola noći on obukao,krenuo kući,i umesto očekivanog“lepo spavaj dušo“on me je pitao da li ja uvek spavam sa momcima na prvom sastanku?

 A? Čekaj malo,čekaj bre,pa ja ispadoh drolja!

Sa kojim momcima bre! Alo bre! Ja momka imam svake prestupne godine pa sam se zato sada ponadala,a sex mi dolazi kao bijenale,svake druge godine,a u njegovim mislima sam sad najgora od najgore.Definitivno se ne razumem sa suprotnim polom,i baterija na mobilnom mi traje duže od veze.Nemam baš nikog kog bi pitala kako da se ponašam na prvom sastanku,moje drugarice nemaju sastanke još od bombardovanja,sve su postale nekakve majke,pa su moji savetnici za romantičan izlazak postali filmovi,a tu se svi KREŠU NA PRVOM SASTANKU!!!!!!!!!!!!

I kome sad da se žalim? Warner Bros-u,Paramount-u! Zajebala me filmska industrija sad mogu da se slikam čekajući popravnu sledeću prestupnu godinu.Možda se desi čudo pa je dočekam.

Kolaci


Zagoreli su mi danas kolači.Jebali me i oni i onaj ko me nagovorio da ih pravim.Ustvari nije me nagovorio niko,gladan kolača je bio samo moj mozak,koji je mislio da je jači od srca,i da će pravljenje kolača koje je ON najviše voleo proći bez pizdenja,gutanja suza i brisanja slina,ali je to očigledno bio zajeb.Zagledana u rernu pitala sam se da li ih i dalje voli? Naravno da ih voli,pa kolač nije živo biće pa da ga odbaci tako lako;sigurno ih voli i dalje,samo ne pravljene mojoj rukom.Možda te druge ruke,koje mu sada prave te kolače, ih ne prave tako ukusne,ni sa toliko ljubavi kao što sam ih pravila ja,ali su mu sigurno slađi jer ih sprema voljena žena.A možda mu  i ne sprema kolače,jedu u poslastičari,naruče iz restorana,pa je onda maže šlagom pa poliže sa njenog tela?! Bljakkkk! 

Ko zna koliko daleko su mi misli odlutale pa su mi kolači zagoreli,iako mi je pogled bio prikovan za rernu.

Taman dođem do desete  faze sledeći uputstva iz udžbenika“ Kako ga preboleti u 10 faza“,i neka sitnica,u ovom slučaju jebeni kolači, ponovo me vrate na prvu fazu i sav proces isceljenja počinje ispočetka.Doduše pisci udžbenika nisu napisali koliko puta se tih deset faza moraju ponoviti da bi stvarno preboleo,a možda sam ja poseban slučaj pa postupak ne deluje?!Nemam pojma.Znam samo da ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema.

Bacila sam kolače u kantu za đubre,ali ipak nisu pravljeni uzalud.Svoju misiju su itekako ispunili.Shvatila sam da ma koliko čistila kuću od stvari koje me podsećaju na njega,on je i dalje tu,svuda oko mene,u vazduhu,prašini,testu brašnu,svemu,i ne znam da li će ikad više u mom životu postojati dan u kom će se kolač zvati kolač,a ne „njegov omiljeni“.

Znam da nista ne znam


Počela sam da radim nešto čega sam se uvek ježila,po ceo dan igram igrice na facebooku.To „čisto gubljenje vremena“,kako sam ga zvala do juče,postalo je sve što me zanima u životu.Ustanem ujutru,umijem se ponekad,ne češljam se redovno,doručkujem ako mi zakrči stomak i sedam za kompjuter,gde me čekaju pokeraši,kućni ljubimci koji su veoma zahtevni,trava u dvorištu koja čeka da se pokosi,sve u svemu naporan posao od ranog jutra koji se završava kasno u noć i počinje iznova ujutru.Čitala sam skoro u novinama da je jednoj ženi umrlo dete od gladi dok je ona igrala igrice.Da ja imam dete možda bi doživelo istu sudbinu,ko bi ga znao?! I ne znam kako da se otarasim tog poroka,moram na rehabilitaciju.Zabrinula sam se ozbiljno jer sam počela da kupujem tokene kada mi nestanu-pravim parama! Bankrotiraću! Pokušala sam da se setim trenutka koji me je nagnao da kliknem Play.I setila sam se.Bio je to trenutak kada sam shvatila da ja kao i većina ljudi mislim da sve znam,a ustvari ne znam ništa.Ne znamo odakle smo došli,niti gde smo pošli.Još uvek verujemo da smo nastali od majmuna,a da završavamo u raju,a ništa od toga nema veze s’životom.Ponosni smo na blokove koje zidamo,u koje se zazidavamo,a vlasnici smo jedino pokoje litre krvi i ničeg više.Znam da ništa ne znam,zato puštam mozak da se zabavlja igricama a ne pitanjima na koja nikada neću naći odgovor.

Hocu da se selim


Umalo da postanem dvadeset treća ili četvrta žrtva ove zime,ko bi ga znao.Ali srećom ili nesrećom prošla sam bez posledica,doduše primetne su mi promrzline na mozgu ali to je danas najmanji problem,ljudi sa smrznutim mozgom najlepše žive.Uostalom ako me nije dotukla zima,hoće proleće sa poplavama ili leto sa komarcima,više mi se ni jedno godišnje doba ne mili,ali kad malo bolje razmislim ne mili mi se dosta toga.Naročito ljudi.Glupe ljude ne podnosim zato što su glupi,pametne zato što su pametniji od mene,ružne zato što su ružni,lepe zato što su lepši od mene,nesrećne zato što ne umeju da se bore,srećne zato što se bore, loše zato što su loši,dobre zato što ih ne poznajem.Ovo je siguran znak da promrzline postoje i na srcu.Sve u svemu hoću da se selim,ali sve i da nadjem fantastičnu klimu za moje istrošeno telo,od ljudi ne mogu pobeći.Pojavljuju se svuda.Čak i na pustom ostrvu pojaviće se neki Petko da mi prodaje muda za bubrege.

Ludo neko vreme stvara lude neke ljude,na hladnoći se stvari skupljaju pa se skučila i osećanja,a možda zima i ne bi bila tako strašna i možda bi svako više voleo i ljude i ceo svet da neka nežna reč nije postala najskuplja stvar na svetu.

Ko mi je kriv?


Nekako se dogodilo da u životu sve radim bez dozvole i bez znanja.Da bi upravljao nekom mašinom,aparatom,prvo treba pročitati uputstvo za upotrebu,da biste vozilli auto potrebno je i znati nesto o onome što se nalazi ispod haube,da biste seli uz kompjuter trebalo bi bar da ste neki minut proveli na času informatike  sve ja to nekako preskočim,kao loš đak čekam u parku da čas prođe i bacim se na glavnu stvar,i ko mi je posle kriv što ne znam da popravim auto kada se pokvari na putu,kompjuter kad počne sam da radi šta poželi,ko mi je kriv što ne znam šta ću sa srcem kada ga nestručnim rukovanjem dovedem do izdisaja? kad ne umem da zamenim tebe istrošenog i nefunkcionalnog iz duše?

Devojka bez sluha


Poznavala sam je iz vidjenja.Javila bi joj se uredno kada bi prošla kraj nje,“ćao!“ i to je bila granica,preko koje valjda nismo ni ona ni ja želele da pređemo.Znala sam da živi u kraju u kom živi i veći broj mojih drugarica,da se skoro ni sa kim ne druži,znala sam joj ime i nadimak,“Devojka bez sluha“i ništa više.U početku sam mislila da je stvarno gluva,ali su mi drugarice rekle da je tako zovu jer apsolutno nema sluha za muziku.Kažu da poseduje kolekciju takvog narodnjačkog šunda i kiča da bi joj mogli pozavideti i Bora Drljača i Era  Ojdanić.Nisam mogla da verujem da jedna mlada osoba može da bude stvarno toliko bez sluha. Ajde pop,ajde rep,hous,bilo šta,ali narodnjaci…Fuj…nije bilo čudo što ima nadimak koji ima,mada bi joj nadimak i “devojka bez stila“dobro pristajao,pošto se oblačila u second hand shop-u.Dakle u to vreme kada smo bili mladi,kada nas je samo muzika spajala i razdvajala,grupisala u rokere,metalce,repere,hipike,njoj izgleda da stvarno nigde nije bilo mesto.Jednog dana sam prolazila njenom ulicom kad se nebo toliko zamračilo da je u sred dana postala mrkla noć.Počelo je da seva sa svih strana,da pljušti kiša kao odvrnuta slavina da ja nisam znala u trenutku šta me je snašlo.Stala sam ispod neke nadstrešnice koja nikako nije mogla da me zaštiti od oluje koja se odjednom stvorila,ali pametnije rešenje nije postojalo.Odjednom se ispred mene stvorila devojka bez sluha sa kišobranom koji je isto bio slaba zaštita od vetra koji je udarao sa svih strana,uzela me je za ruku i uvukla u svoju kuću.Bile smo pokisle do kože i ja i ona koja je izašla samo da me uvede u kuću jer me je videla kroz prozor kako ginem u borbi sa vremenom.Odvela me je u svoju sobu,njena majka nam je skuvala čaj i da me je neko u tom trenutku pitao koga najviše volim bez sumnje bi rekla ‚‚Devojku bez sluha“.Soba joj je bila lepa,zidovi okrečeni u neke žute,tople tonove,nameštaj star ali udoban i prijatan za oko,kao da soba nema veze sa njom,kao da smo obe tu zalutale ,jednostavno previše dobro da bi bilo njeno.Počele smo neki šturi razgovor i obe smo sigurno jedva čekale da nevreme prestane i da se izgubim odatle.A onda sam ugledala stalak za CD-ove.Pogled mi se prikovao za taj drveni komadić nameštaja postavljen uz radni sto i odmah sam pomislila kako ne smem da izadjem iz njene kuće ne videvši njenu muzičku kolekciju.Gledala sam i gledala u stalak sve dok se vetar nije stišao a lagani udari kiše o prozor pretili da ću uskoro izgubiti jedinu priliku da utvrdim da li su glasine tačne da devojka sluša samo čobane.Na sreću,pripiškilo joj se.Ustala sam i došla do stalka,počela da razgledjujem CD-ove velikom brzinom dok se ne vrati iz wc-a,i na moje veliko iznenadjenje trač je bio istina,devojka je slušala čobane,čak i veće nego što sam mogla da zamislim.Bilo je tu i harmonikaša i trubača,frulaša i nekih bojs bendova koje ni rodbina verujem ne slusa,ma skup neverovatnih antitalenata za muziku na jednom mestu.Dok sam ja te CD-ove sa nevericom razgledala,devojka se već vratila u sobu.Prišla mi je dok sam ja stajala kao lopov uhvaćen na delu sa plenom u rukama.Bilo mi je neprijatno što joj preturam po stvarima ali nisam mogla da se izvinem a ni da ćutim, pitala sam je sa nevericom‚‚Zar ti ovo voliš da slušaš?‚‚ 

‚‚Pa da,rekla je,u određenom trenutku,mislim baš kad kupim taj CD ja to volim da slušam‚“ bilo joj je neprijatno,a onda je nastavila ‚‚ne znam ja ispod kog Cd-a će se naći poruka‚kupovinom ovog CD-a ćete pomoći ovom da dobije srce,ovom da dobije bubreg !“

I tako sam otkrila da devojka bez sluha ustvari ima sluha za ceo svet.A ja sam osecala da polako propadam u zemlju.

Bez emocija,zelja i cilja


Sedeli smo sinoć u tišini,u polumraku momak koji mi se dopada i ja.Pili smo vino,malo pričali,više slušali tišinu i veče je izgledalo skoro idealno sve dok me u  jednom trenutku nije upitao koji je moj cilj u životu? Gledala sam ga belo ne razumevajući pitanje.Zamolila bi ga da ponovi ali sam znala i da ponavlja pitanje do jutra da ja ne bi znala odgovor.

Koji je moj cilj u životu? Imam ja cilj,trenutni,na primer sad mi je cilj da mu se približim malo,da ga uhvatim za ruku,zagrlim nežno,poljubim na rubu usana,ali ciljeve u životu,život kao neki duži vremenski period, to izgleda da nemam.

Otišao je kući vidno razočaran,rekao je da će me nazvati za par dana a ja dotle da smislim neki cilj jer kaže da se plaši ljudi bez ciljeva.Kaže da su ljudi bez ciljeva opasni ljudi,bez emocija.Ljudi koji nemaju cilj nemaju ni želju za budućnošću,oni su u sadašnjem trenutku spremni na sve bilo loše ili dobro a takvi ljudi su opasni ljudi.Do sad sam o sebi imala svakakva mišljenja,a tek sada sam saznala i da sam opasna nažalost ne u pozitivnom smislu.Cele noći sam pokušavala da pronadjem neki cilj,pa neće valjda neki cilj da se ispreči izmedju mene i divnog momka  ali cilj je odmicao kako je noć odmicala.

I onda sam se, kada su već petlovi zakukurikali, setila da poneki ljudi emocije troše kao da su one nekoliko metaka u pištolju,pa paze kada i u koje vreme da ih ispale, dok sam ja ispucala pun šaržer emocija u jednu metu,u jednoj kišnoj novembarskoj noći i od tada nemam ni emocija ni želja ni cilja…samo prazno srce.Uzalud ciljeve tražim.